Упамћен и као велики песник, и као врсни дипломата, и као неодољиви љубавник, Јован Дучић представља једно од оних имена која су незаобилазна кад се говори о српској историји, књижевности и политици прве половине XX века, а сасвим је сигурно да Дучићево песничко стваралаштво јесте један од преломних тренутака у српској поезији, и то оних тренутака у којима се квалитет целе једне књижевности подиже на знатно виши ниво.

Сагледавши сваки аспекат песникова живота, осврнувши се и на његове личне и на професионалне мотиве, Славиша Павловић дао је у свом роману „Химерина крв“ свеобухватну биографију Јована Дучића, од младости у окупираној Босни и Херцеговини, преко књижевног и дипломатског напредовања по европским културним и политичким центрима, до последњих покушаја и напора за духовни спас отаџбине, које је песник неуморно чинио и након што је из фашизмом захваћене Европе отишао у Америку.

На тај начин, „Химерина крв“ може се једном речју дефинисати као животопис великог српског песника, али с обзиром на то да је Павловић донео цео роман малтене кроз ток свести главног јунака, чак и онда кад је приповедање у трећем лицу, пре би се могло рећи да је ово књига једног уметника о другом уметнику, тим пре што би се многе реченице које у роману изговара сâм Дучић (без обзира на то да ли су историјске или фиктивне) лако могле применити на књижевну и културну средину у којој Павловић ствара своје дело.

Из тог разлога, понекад ћемо тешко разликовати које су речи Дучићеве а које Павловићеве, али управо ће нас такви моменти још више зближити и са Дучићевим ликом и са његовом епохом, а томе ће свакако допринети и релативно кратке реченице које много више исказују намеру за будуће догађаје него приповедање о протеклим догађајима, тако да ћемо и сами помислити како смо продрли у најтајанственије песникове мисли, те да заједно са њим нестрпљиво ишчекујемо оно што је он сâм испланирао да уради.

Разуме се да ће утолико веће разочарање бити ако песник не буде успео да оствари своје намере, али и на то читалац мора бити припремљен, јер зна се да је Дучић дипломатску каријеру градио у време кад се премештаји из државе у државу нису вршили због заслуга него зато да би на упражњено место дошао неки послушнији чиновник, зна се да је освајао свој Парнас у средини која великанима одаје епско поштовање тек кад их понизи или убије, зна се да је прослављени песник своје образовање и искуство ставио у службу властодржаца који су се највише плашили паметних људи који се издвајају из полтронске околине.

Опширније: Благо песника Дучића