ОСВРТ НА ЗБИРКУ "ОСВЕТНИЦИ И КЛЕВЕТНИЦИ"

Збирка "Осветници и клеветници" састоји се од шест прича које обухватају период од неколико векова, почевши од борбе против турског зулума, преко ослобођења Старе Србије, Другог светског рата, привидног мира у време Социјалистичке Федеративне Републике Југославије, до периода транзиције и данашњих дана. Оне се баве темама правде, освете и моралних дилема кроз различите историјске периоде. Порука прича је да правда ником не остаје дужна, да дугови не застаревају, и да ниједан грех не остаје ненаплаћен.

"Освета је препуштање гријеху, а опрост је умножавање добра."

У уводној причи, "Исповести клеветника", која је смештена у Кладово 1982. године, прати младог полицијског инспектора Авакума Милошевића који по казни бива премештен у мањи град, у коме се догађају дотад неразјашњена и наизглед неповезана убиства. Свакој жртви у прекрштеним прстима на грудима пронађене су поруке из Светог писма: Не сведочи лажно на ближњега свога (девета Божја заповест) и Не суди да ти не суде (Јеванђеље по Матеју). Чини се да недостаје прави мотив који би међусобно повезао жртве, а напредак у случају успоравају бахатост, лењост и сервилност локалних власти према људима на положају изнад закона и истине, којима као да одговара ћорсокак у који истрага долази. Да ли је у питању серијски убица или осветник који тежи да исправи нанету неправду? Шта повезује судију, адвоката и сељака? Колика је цена истине коју главни јунак мора да плати како би решио замршен случај?

Замислите да на једном месту имате краља Петра I Карађорђевића, ђенерала Радомира Путника, Драгутина Димитријевића Аписа, Милана Ракића, Војислава Танкосића и Мустафу Голубића. Управо ову дружину сусрешћете у приповеци "Осветници." Након што пристигне писмо да звоно из цркве које је означило почетак Косовске битке можда није заувек изгубљено, него да се, уз одређену погодбу и лукавство, може вратити у руке народа којем припада, на сцену ступа горепоменута дружина.

Долазимо до следеће приповетке занимљивог назива "Тајкун који је пожелео да буде поштен" – најдужа прича даје одговор на питање: како се на брзину обогатити? Та приповетка ми се највише допала зато што на један перфидан начин говори о друштву у ком данас живимо.

Радња је смештена у деведесете године 20. века, где срећемо људе са маргине, ликове из подземља који постају угледни бизнисмени и политичари, лажни шестоцифрени квази-богаташи, а заправо су полуписмени примитивци, комплексаши и губиташи. Марва која мешетари и гледа да приграби што више себи. Говори о немању људскости, владању бешчашћа, моралног посрнућа, конзумације "горких плодова", времену у коме не постоји срам. Време дубоке декаденције почело је онога тренутка када смо бакине фиоке и ормаре у којима су се слагале књиге, заменили истим фиокама и ормарима у којима се данас слажу танге.

"Чесма трговца Алексе" говори о отпору поробљеног народа због зулума освајача. Прича о храбром човеку, сигурним у себе, са уздигнутим погледом, жељним борбе, освете и крви, који је показао да се на муци познају прави јунаци.

"У Србији се већ деценијама лудост и храброст преплићу. Нико ова два не разликује."

Прича "Лице зла" смештена је у 1955. годину, уочи Дана младости. Припреме комунистичког функционера који увежбава говор захвалности, прекида изненадна посета. Да ли почињени злочин из прошлости долази на наплату? Да ли се лице зла никада не може до краја замаскирати?

И на крају у "Успону и паду Алцхајмерове болести" , познати писац пожелео је да постане четвороструки лауреат најзначајније књижевне награде, и упише се у вечност. Не би ли добио нову инспирацију, одлучује да оде у своје родно место, одакле је све почело. Долази на идеју да у свом новом роману вређа књижевне ауторитете, било да су живи или мртви, и да успут блати сопствени народ. Прича која говори о тоталном урушавању књижевне сцене која сигурно клизи у муљ, где је писац зарад књижевних признања спреман на све, па и да унижава и ућуткава одјек гласова књижевних великана као што је један Киш, Крлежа, Црњански, Давичо, Андрић, Пекић…

"У овој земљи што је неко на већој позицији, то је већа будала."

Пишчев стил писања је живописан и сведен, лишен сувишних детаља. Копулирајући са снажним наративним гласом, успева да изнесе тежину и озбиљност тема које обрађује. Његове приче су испуњене интригантним заплетима, неочекиваним обртима и одлично развијеним ликовима. Славиша Павловић се у неким сегментима својих прича отворено и директно руга у лице извесним појавама и менталитету који се запатио кроз минуле векове. Пише о јунацима који су мењали историју, истинским херојима, обичним људима, али и о оним другим како их је велики Иво Андрић називао: "људима који се увијају пре додира", чији су карактери извајани од пластелина.

Свака нова страница незадрживо ме је вукла напред. Нисам могао да дочекам и сазнам какав ће расплет донети завршетак једне, на који начин ће започети наредну причу. Изузетно ми се допао начин на који писац плива кроз различите жанрове, јер је свака прича другачија од претходне, али их спаја исти приповедачки дар који задржава исту компоненту, која прати главну линију са које се никада не скреће. Кроз призму историјских и савремених догађаја, писцу је пошло за руком да споји епски и модерни морал, стварајући приповедну панораму српског историјског живљења.

 

Марко Ковач