Ускоро роман о Јовану Дучићу

Издавачка кућа Лагуна, током предстојеће године, објавиће седму књигу Славише Павловића под називом ХИМЕРИНА КРВ (Роман о Дучићу).

То је први написан роман о великом песнику и дипломати, који обухвата најзанимљивије детаље из живота великана српске књижевности и дипломатије. 

О овој књизи, коментаре су већ дали најчитанији српски аутори:

Мало је оних који нису чули за име Јована Дучића. Није их много ни који не знају ништа о његовој биографији. Иако се не разумеју у процену вредности онога што је написао, већина Срба, као и оних који су Срби престали да буду, поседују неке информације о његовом делу. Али, као што са прохујалим животима и заоставштином значајних људи иначе бива, чак и када нам се чини да о њима знамо много, то много је обесхрабрујуће мало... Иако не може, као што не може нико, да нам каже све о биографији и опусу ове маркантне појаве у нашој историји, Павловић је својим новим романом, на начин достојан оног што је вредно у српској књижевној традицији, успео да осветли један аспект личности највећег љубавника међу српским песницима и највећег песника међу српским љубавницима.

Владимир Кецмановић

Јован Дучић је сумњао да Французи могу разумети Достојевског. По њиховом мишљењу живот је превише компликован сам по себи. Улога нашег духа је да га поједностављује и сређује, а не да га додатно компликује. У свом новом роману о Дучићу, Славиша Павловић показује да је заправо комплексност извор трајног интересовања за песника и његово дело.   

Владимир Пиштало

До тада, ексклузивно, на сајту, можете прочитати кратак одломак из седме књиге Славише Павловића. 

ХИМЕРИНА КРВ

 

Ко год да каже како је ћутња оружје победника, тај свесно подржава терор.

А и међу нама расту, живе, и успевају, подлаци. Постали су министри јер су бескрупулозни, дипломате зато што су преваранти, а духовници јер уверљиво лажу. Против мене се боре зато што им је истина мрска. Ја разобличавам њихове подлости, показујем њихове мане, а они... Они, драги Петре, унижавају моје врлине.

За њих, ја сам само обичан прељубник, еротски поета и богати дипломата.

А нема тужнијег човека од мене... Моја држава се распала а српски народ убијају као стоку. Чињеница да сам дипломата, ту несрећу чини још страшнијом. Ја своје успехе не мерим по титулама које сам носио, већ по пословима које сам свршио.

И ја сам био заражен тим вирусом југословенства. Говоримо истим језиком, обичаји су нам слични, делимо простор на коме живимо.

Али, човек је само животиња са духом.

Што више духа, то више хуманости, а мање жеђи за крвљу. Зато су данас Врбас, Сава и Уна црвене од српске крви, а не туђе, јер наш дух није дух хорде, него великог национа.

Запамти добро! Не убијају они нас јер смо гори од њих, напротив. Ни Атила Хунски није напао Рим желећи да уништи једну штетну цивилизацију, него да је присвоји. Он је одлично знао да су народу који тек што је изашао из сојеница потребни векови да изграде један такав град, а да би га уопште пожелели, потребно је хиљаду година културе. Лакше је отети него направити, иначе би у друштву био цењенији лопов него добар занатлија.

Из истог разлога у Јасеновцу убијају Србе – да би нам отели културу, јер своју немају. Хоће да нам затру име како би се окитили нашом историјом. То је та тисућљетна култура наших суседа које смо ослободили 1918. године.

А ми, наивни, што је опет особина честитих људи, нисмо размишљали да један народ не треба да буде слободан док се сам не избори за своју слободу.

Нису њих Аустроугари, наши стари непријатељи, узалуд вековима држали изгладнеле на ланцу, као хијене. Ми смо их одвезали, дали им цивилизовану храну...

Али, дивље животиње навикнуте су на крв. За њих не постоје векови културе.

Не можеш једном чопору који није имао своје витезове, објаснити суштину витештва! Како нацији која нема својих светаца објаснити шта је светост живота?

Зар немамо леп пример из историје како су Највећег међу нама разапели на крсту?

То ме једино теши.

Што је Христос васкрсао. Ми смо Његов народ. По мучеништву.         

Васкрсли смо након толико година под Турцима, уздигли смо се и након Аустроугара. Доћи ће наше доба поново. Препознаћеш га по споменицима и улицама са именима наших највећих људи; по изградњи, стварању, не по рушењу и забранама. Стефан Немања, Свети Сава, и сви наши средњовековни владари подизали су цркве и манастире, градили мостове и путеве.

И Карађорђе, када је освојио Београд, наредио је да се обнавља, гради и ствара, а његов пример следили су сви после њега. Нажалост, много је оних у нашем народу коју одбијају да прихвате да смо ми имали и Леонарда и Микеланђела вековима пре него што су настали и Мона Лиза и Ватиканске станце. Наш Бели Анђео Радостник дело је нашег непознатог уметника који је стварао много пре европских великана. А да не говорим о архитектама Милешеве, Студенице, Жиче...

Видиш, Петре, они су били Христов народ. Не знамо им имена, јер су испред себе ставили своја дела, и посветили их Богу и анђелима. Нико Творца не може разумети боље него стваралац. Мада, то не значи да ће Га нужно доживети једнако као нека чиста и наивна душа. Зато је српски сељак, након детета, а пре уметника, најближи Богу. Због доброте. И мучеништва.