ОСВЕТНИЦИ И КЛЕВЕТНИЦИ НА МЕЂИ ДУНАВА И СКРИВЕНЕ ИСТОРИЈЕ
Славиша Павловић донео нам је своју нову књигу.
Овога пута, у питању је кратка форма, јер су „Осветници и клеветници“ збирка кратких прича. Шест прича, о шест различитих временских епоха. И једно питање као спојница за све написано – „Да ли је оно што су нас на часовима историје научили истина или ћемо праву истину и тајне тек открити?“ Такође, важна повезница ових шест приповедака је потрага за правдом. Кроз приче о добро познатим ликовима наше историје, али и обичним људима необичних судбина аутор приповеда о друштвено политичком моментуму у коме се држава налази а који никада није престао да буде интригантан.
У Кладову се у доба комунизма дешавају убиства, наизглед неповезана и наизглед нерешива. Иако је у питању провинцијски градић, ушушкан на обали Дунава, „другови и структуре“ ведре и облаче градом којим из сенке царују непотизам, корупција и класна подела на „чланове и државне непријатеље.“ Оно што је у причи која отвара збирку веома занимљиво, нису ни мотив ове приповетке, јер убиства као таква, сама по себи честа су тема литературе, нити сами актери, већ атмосфера која одише причом. Заправо, слика малог града на обали велике, плаве реке и онај дубљи слој који се открива тек пажљивим читањем. Тај дубљи слој је слика менталитета који је Славиша Павловић савршено „ухватио“, и веома вешто успео да утка у причу о комунизму, као режиму, који је можда имао понеку лепу страну, али је на грађане кезио зубе својих кербера, оцртаних у извршној власти, у судству, адвокатури и полицији као темељима поретка који је, испоставиће се, грађен на стакленим ногама и који се урушио остављајући за собом пустош. И у људима и на улицама, грађевинама и на самом друштву. Мене је, као рођену Кладовљанку, која познаје сваки кутак овог питорескног месташцета очарао зналачки опис самог града, улице које су тих шездесетих и седамдесетих, биле у настајању, у развитку, паралелно са изградњом Ђердапа, опис атмосфере у градским кафанама, у којима се чује влашки мелос, станови солидарне градње у којима су смештане придошлице које долазе на нове дужности. Да не знам да никада није био мој суграђанин, помислила бих, да је Славиша Павловић део живота провео у мом граду.
У другој причи, враћамо се на Косово пред сам Велики рат. Видимо самосвојног капетана Танкосића, пуковника Аписа, краља Петра и војводу Путника у митској потрази за благом.Ову причу, о херојству налик оном античком, Славиша Павловић приповеда ослоњен на митологију. Евидентна је њена мотивска повезаност са античким јунацима. Капетан Танкосић, и његови храбри војници су попут Јасона и Аргонаута у потрази за великим и значајним благом. Над њима бдију три мудраца, као повезница са библијским подједнако колико и античким мотивима- пуковник Апис, војвода Путник и сам краљ, као персонификација мудрог Пријама. Ови модерни Аргонаути у потрази су за благом које има много већи симболички значај од материјалног. То је звоно које симболизује позив на борбу али и бескрајну жељу сваког војника, сваког Србина, сваке Српкиње, а то је слобода. И та прича о слободи и жеља за слободом провлачи се као мотив у трећој причи, једној тужној приповести наше пост петооктобарске стварности. У потпуно другачијој, читаоцу добро познатој атмосфери непосредно пред и након што нам се догодио пети октобар, урањамо у причу о обичном човеку, који постаје део новог система, као да је један од Орвелових јунака који гради неки „врли, нови свет“.
Оно што је приметно у овој новој књизи је да је Славиша Павловић показао значајан напредак у писању. Било је то приметно још са романом „Химерина крв“ али, ова збирка о "Осветницима и клеветницима" доноси нам његов сасвим нови начин приповедања. Јесте писац остао веран кратким, ефектним реченицама, лишеним патетике, без сувишних описа који гуше, и наравно, без лирских елемената, али види се заокрет у стилу приповедања, елементима и мотивима његовог казивања који варирају кроз епохе, водећи нас у динамичну шетњу кроз битне догађаје наше историје, како оних славних времена, тако и ових дана о којима ће историја тек дати свој суд. Ликови о којима аутор пише углавном су самосвојни, вукови самотњаци односно јаке индивидуалне личности, које се развијају кроз моменат и друштво у које их писац поставља. Мизансцен у коме обитавају више је него занимљив и пружа много могућности да нам се ликови допадну, да их прихватимо и сагледамо као да су стварни људи. Они са којима се свакодневно сусрећемо, дружимо, и најчешће они за које мислимо да их одлично познајемо, а да их заправо, никада стварно нисмо упознали.
Тако су описани ликови попут студента Крлета(свака сличност са стварним ликовима случајна је, или можда није), Баткета и Макса. Они су антихероји приче о демократији, они опскурни ликови који су демократију присвојили и претворили је у личну имовину, којима ништа није свето, али који су, на крају свега, када се светла рефлектора угасе, уморни од јурњаве за амбицијама, испуњења снова, стицања и грчевите борбе за очување оног на превару стеченог. На крају приче, они су жељни слободе. Јер ова духовита, али опора прича о демократији и променама, прича је о слободи као највећем постулату демократије.
Четврта прича враћа нас, попут времеплова враћа нас у романтични и истовремено сурови крајолик покрај Дрине, опеване толико пута, и уз гусле и уз огњишта. Ова и по обиму кратка прича, носи можда и најјачу поруку читаве књиге. А порука гласи да су највећи јунаци, често најскромнији, и да су то баш они људи који се не хвале, већ делају. Баш они који својим делима никада не чине зло, не понижавају побеђене и поражене. Осветници су најчешће људи који се боре за правду. Приметни су кроз читаву збирку добро познати мотиви, не само античке, већ и наше епске књижевности. Кроз причу „Чесма трговца Алекса“, провејавају мотиви којима су се служили народни певачи, гуслари па и сам Вук Стефановић Караџић. Ослоњен на нашу традиционалну и епску књижевност, испричао је Славиша Павловић причу о Павлу Граовљанину. На добро познати мотив јунака који прикрива свој идентитет као што су то чинили Јанковић Стојан и његов рођак, као што је то чинио и Милош Војиновић, тако свој идентитет јунака који је смакао чувеног Омер – пашу, чини и Павле Граовљанин.
Пета прича дешава се у Приједору и буди тешка и мучна сећања на раздоре, поделе и тескобу која је владала читавом некадашњом Југославијом, и ако би нека прича из ове збирке требало да носи назив „Осветници и клеветници“ то је ова прича. Јер, правда и освета су споре, али и достижне. И некада није довољно променити идентитет да би човек постао неко други. То је показала Југославија. То су показале војске и војници који су, ратујући, немилосрдно, брат на брата, чиниле незамислива зла. А таква зла и такви греси се откупљују само највишом ценом, коју, најчешће плаћају они најмање криви. У тренутку када земља слави Маршалов рођендан, сенке и духови прошлости се сукобљавају у Приједору, и он постаје крвава позорница сцена какве се нису могле ни замислити у памфлетима које је неуморно штампао агит проп КПЈ. Јер несрећа рађа несрећу, а само крв може да намири крв.
Шеста прича „Успон и пад Алцхајмерове болести“, може се посматрати као болна спознаја једне књижевне сцене, у земљи у којој о књижевности расправљају занатлије, а писци често крену погрешном стазом,тражећи инспирацију у приземним нападима на живе и преминуле колеге, у жељи да за себе приграбе понеко признање или неку новчану награду. Временски неодређена, са више него препознатљивим ликовима, ова прича је можда и својеврсно сурово исповедање писца који себи крчи пут кроз дуг и трновит пут, на коме се сусреће са клановима, (опет, гле чуда) корупцијом, али и са ликом писца који је сломљен, који је изгубљен, који је изгубио свој фокус, а некада је био најчитанији. Интересантно је што аутор причу и свог јунака, урбаног човека, писца смешта у рурално окружење, његово родно место. Бирао је занимљив начин да, градећи приказ сеоског менталитета, и начина размишљања, покаже како представници једне генерације размишљају и живе дијаметрално супротне животе, раздвојени међом село – Београд. Међутим, чак и у таквој сценографији, писац Славиша Павловић инсистира, да се ослоњена на народну, сељачку мудрост, на опор и суров, али бескрајно духовит начин размишљања, може написати књига. И ту долази до изражаја онај типично наш, српски менталитет, да ономе ко се бори пружимо подршку док не успе, али да исти тај успех никада неће бити опроштен.
Читава збирка приповедака написана је са жаром и жељом да се прикаже колико је у ствари наша историја богата мотивима, али да и стварност не заостаје за њом. Да сваки детаљ наше стварности али и историје, сваки лик, може пронаћи своје место у на овај начин вешто исконструисаној и испричаној причи. Чак је у читав концепт књиге врхунски уграђено поигравање жанровима, од чистог трилера,каква је прича из Кладова, до приче са елементима надреалног и сусрета са сопственим аветима прошлости, каква је прича „Лице зла“.
И можда су чак и само ове две приче и више него довољне да се види колико је аутор као писац узнапредовао и од „дечка који обећава“ српске књижевне сцене, постао озбиљан писац, који у кратку форму, која је једна од најтежих за писање, уноси потпуно неочекиване обрте, и препознатљиве мотиве али и оно више пута поменуто – наш специфични менталитет који је изнедрио много личности, али највише осветника и понеког клеветника.
Јелена Недељковић
